KAKO DA ZAKON PRIVLAČNOSTI RADI ZA VAS- LIČNO ISKUSTVO I deo

Da se razumemo- zakon privlačnosti nema nikakve veze sa natprirodnim moćima, niti je potrebno da ste čarobnjak i da brljate sa magijom bilo koje vrste. Mada možete dobiti epitet veštice ili čarobnjaka od drugih kad npr. odložite ispit ne za jedan već 14 dana ili vas neko na važnom položaju primi na razgovor iako niste imali ni zakazano niti vas je ikad dotad video u životu, što bi za većinu bila nemoguća misija u startu. Zakon privlačnosti radi u skladu sa vašim mentalnim stanjem i energijom. Šta mislite odakle proizilazi Marfijem zakon? Danas iznosim lično iskustvo!

U osnovnoj školi profesorka srpskog (takođe razredna)nas je savetovala da sve planiramo i da sve zapisujemo. Mislim da sam jedina koja je poslušala savet. Vremenom sam počela da primećujem da se zapisano ostvaruje i tu naviku sam zadržala do dana današnjeg. Prvo što pamtim bio je crveni karirani kišobran. U to vreme nigde kod nas nisu u prodaji bili lepi kišobrani, a ja sam priželjkivala isključivo crveni karirani i zamišljala sam kako sa njim šljapkam po baricama. Ne znam tačno koliko je vremena prošlo, ali jedno leto sam provela sa roditeljima u Grčkoj i u jednoj od radnji me je čekao-jedan jedini crveni kišobran u tom mestu, sa drvenom jakom drškom. Bacila sam ga tek pre neku godinu teška srca kad se načisto raspao, da napravim mesta za novi.

Neću se zadržavati na sitnicama. Ispričaću vam dve priče koje su za mene značajne. Jedna skorašnja i jedna daleko pre filma The Secret.

Odlično se sećam, iako sam možda imala svega pet godina, kad se moj deda vratio iz Njujorka. Sećam se brošura koje sam razgledala i na jednoj je bio iscrtan Empire State Bulding tako da mu se videla unutrašnjost. Deda mi je objasnio koliko je visoka ta zgrada i za mene je to bilo pravo čudo i želja da se popnem tako visoko javila se momentalno. Njujork je vremenom postao moj san, čudesan grad sa neboderima od kojih se krivio vrat. Verujem da su filmovi imali dosta uticaja da se moja želja ravija i jača. Davala se i neka serija „Osvojiću Menhetn“, a ja sam strašno ličila na glavnu glumicu. Vrlo je bitno da naglasim da to nije bila opsesija, samo žudnja. Nisam nijednog trenutka rekla sebi „MORAM DA ODEM U NJUJORK ili će smak sveta!“. Verujem da bi se onda desio smak sveta! Jednostavno žudnja koja je uvek bila prisutna, ali neopterećujuća.  U drugoj polovini devedesetih, kad se malo putovalo, počela sam da ga sanjam. Periodično isti san se javljao, skoro u pravilnim razmacima. Pogled na Menhetn poluostrvo , u celoj njegovoj dužini i neopisiva radost koja me je prožimala. Taj prizor je bio autentičan i jednostavno ga nigde nisam mogla videti na taj način u filmovima, nisam ni razmišljala odakle mi.

Jesen 2000. godine, sedim u dnevnoj sobi gledam tv. Zvoni telefon, javlja mi se kolega sa fakulteta s kojim se nisam tako često čula. Javlja mi da je bio u Americi gde je radio nekoliko meseci , a da je tamo otišao preko neke studentske organizacije, ali je za to putovanje bilo potrebno 2000$. Spuštam slušalicu i izjavljujem roditeljima da ja odlazim u Njujork i da ćemo prodati televizor, automobil  i sve što je potrebno da ja odem. Naravno, oni misle da sam poludela. Zvoni telefon ponovo, javlja se jedna mamina dobra prijateljica, starija žena koja je moju mamu gledala kao ćerku. Mama joj prepriča celu moju predstavu i u roku od 15 minuta moje rešenosti da putujem, ja sam imala novac za put!!!

Priča o  Americi je za neko drugo mesto. Nekoliko meseci sam radila kao Kinez, da bih poslednjih mesec dana provela u Njujorku! I tu još nije kraj. Imala sam druga koji je živeo u Nju Džersiju blizu Menhetna kod kojeg sam i odsela.  I pre dolaska kod njega u stan, stao je pored puta da vidimo pogled na Menhetn. Da, to je bio pogled iz mog sna i isti onaj osećaj radosti!!!

Nastavak sledi…